Ракијада "Парастос дуду"

Манифестација Ковиљска ракијада „Парастос дуду“, одржава се традиционално већ 15 година, викенд после Петровдана, јер то је период кад су дудови узрели и спремни за печење ракије. Циљ манифестације је да кроз организовање такмичења за избор најбоље природне, домаће ракије, афирмише традиционалан начин производње овог пића, пре свих других ракије од дуда.

Овогодишња 16. Ракијада ће се одржати 18.јуна 2011.
Туристичко привредне манифестације, које у свом називу имају кованицу „ракијада“, узимају као мотив за своје одржавање ракију, за коју се може рећи да је национално пиће Срба, својеврсни бренд. Наравно, циљ ових манифестација је да се сачува традиција локалног становништва, које већ стотинама година преноси са колена на колeно вештину добијања племените капљице.

Ковиљ

Село Ковиљ, смештено је на ауто-путу између Београда и Новог Сада. Од Београда удаљен је 60км,а од Новога Сада 24.

Ковиљ је село вишевековне историје и богате традиције.
На основу материјалних доказа, лако се може утврдити да је на месту данашњег Ковиља, насеље постојало још пет и по хиљада година пре нове ере.
Постојало је и касније, у време Римљана и Авара, и у Средњем веку, а писани трагови о његовом постојању се могу пратити тек од XІІІ века.

Осим Ковиља у истом атару је постојало још неколико села и заселака, а катастарске књиге бележе Аду, Борђош, Вењерац, Граисело, Гудуре, Зеленку, Слатине, Црвенку и Прњавор.
Сва та села су нестала негде, у ветровима историје или су се утопила у данашњи Ковиљ, а данас трају једино као називи појединих делова ковиљског атара (Јовановић, 2003).
У ХVІІІ веку насеље је познато под називом ''Кабул'', а данашњи назив Ковиљ је добио по многобројној цветној мирисној трави ковиљу (Stipa pennata), која је расла у околини манастира (Ђорђевић,1891).
Ковиљ су некада чинила два села: Доњи и Горњи Ковиљ. Они су настајали и постепено расли и то најпре Доњи Ковиљ (Шанац) уз чувени манастир, а касније и Горњи Ковиљ.Доњи Ковиљ као стара насеобина, постојао је још пре досељења Срба под Арсенијем ІІІ, 1650. године. Тада се малобројно становништво углавном бавило ловом, риболовом и сечом дрва у риту. Уз то били су и добри војници који су чували стражу ''на ковиљском шанцу'', који је припадао подунавској војној граници. Становници Доњег Ковиља и данас се поносе својим пореклом и неретко да би се разликовали од становника из Горњег дела заједничког насеља, називају себе Шанчанима, а не Ковиљчанима.